Gluvi telefoni

Nedavno sam pročitala kako i zašto odrasli igraju igru "Gluvi telefoni". Znate ono: Šapnete jednoj osobi nešto a ona to prenese drugima, malo nešto doda jer se ne seća bas tačno a i da bude zanimljivije. Taj drugi malo pogrešno čuje, tako mu nekako i odgovara, pa sada on još malo doda čisto da popuni neke rupe u zapletu i da bude uverljivije kako bi mogao i sam da poveruje u to što dalje priča . Kako i sam nije baš uveren u to što je dodao, svaki put nešto ispriča malo drugačije.

 

Posle nekog vremena, ti novi dodatno ulepšaju priču , da se ne lažemo, izmisle bar trećinu da bude zanimljivije. Ovi naredni, pošto im se priča nešto i ne slaže, da ne ispadnu lažovčine, nastave sa prerađenom i nedavno proširenom svojom verzijom iste priče. Na kraju iskreno, više niko ni sam ne zna gde je sve počelo i odakle sva ta priča.

 

Da li to rade da bi ispunili svoje živote ili da opravdaju svoje nezadovoljstvo? Stručnjaci kažu da sve trenutne situacije poredimo sa našim prethodnim iskustvima. Svaka nova informacija koja stigne do nas procenjuje se u odnosu na vrednosti i zaključke koje već posedujemo. To dovodi do toga da smo uvek, svesno ili ne, pristrasni prema onome što smatramo da je u tom trenutku istinito i zato sve tumačimo upravo onako kako nama odgovara. Zato treba da znate, šta pričate govori o vama a ne o onima o kojima pričate.