POSTAVITE GRANICE

Prva simpatija, srednja čkola. Nedokučiv, svestan sebe. Gledanje i traženje po školskim hodnicima. Čekanje da ga sretneš u prolazu. Ipak, gleda te. Zadirkuje. Dve godine stariji. Mala: skupljena kosa, pletenica, patike, farmerice i dva ruksaka. Jedan za skolu drugi za balet. Svaki dan. Između sendvič i trk. Za priču nije bilo vremena, nekoliko rečenica. Ipak, saznala šta čita. Od tada zavolela Hermana, upoznala Demijana, Sidartu, Sinklera, Harija, Zlatoustog, Narcisa i dijalektiku pronalaženja, sebe a ne drugoga. " Nema nijedne , nijedne, nijedne dužnosti za probuđene ljude osim ove jedne: tražiti samoga sebe, postati čvrst u sebi samome, napipati svoj vlastiti put koji vodi unapred, kuda god bilo da vodi. Pravi poziv za svakoga bio je samo jedno: doći do sebe samoga." "Ja sam bio hitac prirode, hitac u neizvesno, možda radi nečeg novog, možda ni radi čega, i moj poziv bilo je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da ga

Misli su reči. Reči čine dela. Dela pokazuju karakter. Karakter stvara život. Sve zajedno, nastane sudbina. Proverila sama, mnogo puta. Čitala kao mlada, čitala tokom niza godina, naučila skoro napamet. "Ex ponto, nemiri, lirika"- Ivo Andrić: "Poimam i shvaćam nevidljivu logiku svih događaja u čovjekovom životu. Ne riječima i ne mislima samo, nego svom dubinom cijelog bića svog osjećam divnu, neumoljivu ravnotežu koja vlada u svim našim odnosima. Ima neznana formula koja određuje odnos između radosti i bola u našem životu. Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak. Život nam vraća samo ono što mi drugima damo." Ispit, jugoslovenska književnost, profesor dr Slavko Gordić. Čekam prvo pitanje, u glavi ponavljam želju Ivo Andrić... Dobijam to pitanje, ne znam kako. Dalje je bilo lako. Čista desetka. Shvatam moć želje, misli, ljubavi, vrednost predanog rada.   Prepoznajem njegove  razgovore sa dušom : "Nemojte drhtati kao da je svijet hladna i pr

Sa stilom ili ne, tada su mi saopštili da imam predispoziciju za dijabetis tipa 2 i da moram da menjam životne navike, tačnije "rafove". Šta je to trebalo da znači, da moj stil  života nije dobar? Rekli su da sam sretna, jer su ustanovili na vreme. Tada sam vodila i uređivala emisiju " Sa stilom ". Moda, nega, lepota, putovanja... Iznutra: stres, nedostatak vremena, želja da je sve perfektno, negovano, doterano, svakodnevno. Svi želimo obrazovanje, karijeru, uspeh, priznanja. Kada to postignemo, ukoliko smo nemarni, stigne opomena. Gde smo nego na početku. Početku brige o sebi. Ako ne valjate sebi šta ćete drugima. Zato promenite rafove. Izaberite zdravo: navike, okruženje, ishranu, relacije. Malo zdravog  egocentrizma i samo pravo!  

Ako vam je srce zatvoreno, popijte šolju jutarnje kafe sa njim. Otvorite se i popričajte malo. Srce ce vam reci da nije važno da budete u pravu nego da budete srećni. Zapitaće vas, ima li smisla da zbog svojih ubeđenja jedni druge unesrećujemo ili vređamo? Svaki pokušaj da nekoga ubedimo da prihvati naše poglede, u stvari je naš ego na delu. Čak i kada se ispostavi da je u pravu, ego ne poznaje granice, on samo traži rasprave da se kroz njih iskaže. Sa godinama dolazi zrelost koja nas uči da ne shvatamo svoje misli previše ozbiljno. Biti u pravu ili ne, mnogo manje je važno nego biti srećan. Svaka ljutnja je poraz a najbolja osveta je ljubav.

Današnja tehnologija rešila je stare ekonomske probleme dajući nam nove psihološke probleme. Poplava "izuzetnog" učinila je da se često osećamo neuspešno, nesigurno, pred nerešivim problemima. Biti "prosečan" postala je nova mera neuspeha. Na društvenim mrežama svi su tako izuzetni, savršeno srećni, lepi. Zapitajte se, da li je stvarno tako? Sve je neki marketing čim je javno. Nešto vam poručuju, prodaju. Istinski srećni, zadovoljni ljudi nemaju potrebu da to preterano ističu u javnosti. Zato cenite obična iskustva, prijateljstva, stvaranja. Ljudi postanu odlični u nečemu kada shvate da nisu odlični već prosečni i da mogu biti daleko bolji. Zaboravite sujete i pokazivanje, učinite to radi sebe, samo za vas i za one koje volite.

Reči znače ali ćutanje govori više. Evo probajte, ćutite sve što želite da kažete. Moćno je to. Ćutite vaša prava osećanja. Čuvajte ih ljubomorno za sebe. Sve može lako da vam isklizne, nestane. Tuđa sreća nikada nije bila u modi. Ne mislite da će vaša biti. Sreća smeta. Razotkriva tuđe praznine i interese. To što znate, vi bolje ćutite. " Svi veruju u laž, pa misle da ih lažem kada im kažem istinu ", rekao je Fineas Parkherst Kvimbi. Cemu priča kada je sve izrečeno? Svi će čuti samo šta oni žele. Vi zato promućkajte glavu i pazljivo saslušajte kada vam ćute. Setite se dramske pauze i njene neizvesnosti. Ko to ne nauči da prepozna, propustiće suštinu. Hiljadu reci kasnije neće moći da nadoknadi tu jednu iskrenu tišinu.

Vreme je da se zapitamo: Šta život koji čivimo cini vrednim življenja? Naša kriza nade  često počinje sa osnovnim osećanjem da ne kontrolišemo ni sebe ni svoju sudbinu. Osećamo se kao žrtve sveta oko sebe i dalje ubeđeni da se sve vrti oko nas. U redu je imati tu izvesnu dozu narcisoidnosti. To je i neizbežno, jer sve što smo ikad saznali ili iskusili dogodilo se nama ili smo mi to naučili. Pitanje je, koliko smo iskreni? Većina ljudi veruje da je natprosečne inteligencije i da ima u svemu natprosečne sposobnosti. Svi misle da su pošteniji i moralniji nego što zaista jesu. Svako od nas, kada mu se pruži prilika, zavarava se uverenjem da je ono što je dobro za nas dobro i za sve druge. Kad napravimo grešku, to je nesrećan slušaj. Kada neko drugi pogreši osuđujemo njegov karakter.  Uporna narcisoidnost niskog nivoa je prirodna, ali je isto tako verovatno i u korenu mnogih naših problema. To je osnovni problem čovečanstva. Kvarimo svaku prirodnost i intuiciju. Narcisoidnost je poslednj