Odraz u jezeru

Vreme je da se zapitamo: Šta život koji čivimo cini vrednim življenja? Naša kriza nade često počinje sa osnovnim osećanjem da ne kontrolišemo ni sebe ni svoju sudbinu. Osećamo se kao žrtve sveta oko sebe i dalje ubeđeni da se sve vrti oko nas. U redu je imati tu izvesnu dozu narcisoidnosti. To je i neizbežno, jer sve što smo ikad saznali ili iskusili dogodilo se nama ili smo mi to naučili. Pitanje je, koliko smo iskreni? Većina ljudi veruje da je natprosečne inteligencije i da ima u svemu natprosečne sposobnosti. Svi misle da su pošteniji i moralniji nego što zaista jesu. Svako od nas, kada mu se pruži prilika, zavarava se uverenjem da je ono što je dobro za nas dobro i za sve druge. Kad napravimo grešku, to je nesrećan slušaj. Kada neko drugi pogreši osuđujemo njegov karakter. 

Uporna narcisoidnost niskog nivoa je prirodna, ali je isto tako verovatno i u korenu mnogih naših problema. To je osnovni problem čovečanstva. Kvarimo svaku prirodnost i intuiciju. Narcisoidnost je poslednja linija odbrane protiv neprijatne istine. Inferiornost se pretvara u superiornost. Bez te večite laži o svojoj posebnosti, ljudi bi možda imali nadu. Odraz u jezeru neće spasiti planetu. Sebe i svoje navike treba da menjamo i ovo nam je opomena za to.