POSTAVITE GRANICE

U mom malom svetu a velikoj, prevelikoj sobi za moj uzrast od pet, šest godina događale su se čudne stvari. Rekli bi neki, sasvim normalno za jedno osetljivo i plasljivo dete. Svaki put kada zatvorim oči, imala sam osećaj da odlazim negde gore daleko. Strah je bio ogroman i jedino rešenje je bilo da pokupim svoj jorgan i tako mala ga odvučem do mamine i tatine sobe. Ukoliko je bilo mesta sa mamine strane, odmah bih se sakrila u njenom zagrljaju.  Druga opcija bila je da sedim nemo pored nje i čekam to malo mesta koliko mi je trebalo da se zaštiti moj svet. Samo ona je to mogla. Nema daljeg objašnjenja. Toplina i zagrljaj majke daju vam za ceo život osećaj da ste vredni ljubavi. Jedino tako možete kasnije i vi drugima da je pružite. Niko ne može dati ono što nema. Ljubav zato i postoji, ne boli da se voli. Deca nisu igračke da se uzimaju i daju. Podrška svoj deci da pokažu mami i tati kako se voli.

Tetka Jela i teča Emil imali su savršen zivot. Emil je bio Nemac, rođeni gospodin. Kod njih se znao red. Vreme kada ustaju, ko obavlja nabavku, kada su šetnje, vreme za obroke, popodnevni odmor. Dece nisu imali. Izgledalo je da su jedno drugom bili dovoljni. U njihovom besprekornom stanu u trpezariji, dominirao je stakleni ugradjeni plakar sa pićem i kristalnim čašama. Subota je bila rezervisana za druženje sa najbližim rođacima i prijateljima. Mama bi obično tada kupovala novu haljinu. Tata bi dugo birao kombinaciju odela, košulje i kravate. Nakon večere i degustacije teticinih specijaliteta, mene bi kao malu, stavljali u fotelju u dnevnoj sobi. Gledala bih televizor i tetkine Herendi porcelanske figure. Moja omiljena bila je balerina. Jednom prilikom krenula sam da je dotaknem. Kako sam pružila prst prema njoj, na vratima se pojavila tetica i viknula je. Odskočila sam i gurnula figuru koja je pala i pukla na dva dela. Tetka je bila jako ljuta. Zbunjeni tata, odmah joj je obećao dru...

Dugo sam se pripremala za taj razgovor. Trebalo je izabrati tri teme iz tristapedeset radova i preko pedeset i nešto knjiga. Sve je bilo savršeno u njima. Precizno, jednostavno, tačno. Krenula sam od globalizacije, još dve teme i tri za rezervu. Izvadila sam papirić, stavila ga na sto, uz reči da mi nije bilo lako. I ja sam se malo pripremao, rekao je, dok je vadio svoj papirić iz džepa. Ništa ne ide bez dobre pripreme. Izbor je bio indentičan. Možemo reći slučajnost ali nije. Tvrdim, kao što je on tada tvrdio: "Znate,  suma pozitivnog i negativnog uvek dodje na nulu. Ne kazem to kao psihijatar, nego kao sudski veštak. Pratio sam porodična stabla. To nije više da se vrati na treće koleno, već u ovom životu. Vreme se ubrzalo." Postao je moj mentor i učitelj. Saradjivali smo dugo. Onda je jedne noći otišao. Tiho kao sto je i živeo. Ostavio je svoje knjige, radove, teme da ih sledimo  a reči pamtimo zauvek. U spomen prof.Petar Bokun Šta je govorio i pisao prof. Petar Bokun ...

Balet u nama "Erika Marjaš"- Svenka Savić Autorka u knjizi "Erika Marjaš" piše o detinjstvu umetnice u Novom Sadu i o njenom profesionalnom uspehu. Prvi put su na jednom mestu objedinjeni svi podaci ne samo o umetnici nego i o kolektivu kojem je podarila svoj talenat i ljubav. Knjiga je istovremeno i deo istorije Baleta SNP u Novom Sadu. Da se još jednom rodim, verovatno bih sve ponovila. Sve. Istim bih putem krenula, opet bih bila balerina... Mislim da mogu reći da sam srećna... Erika

Rođena sam na Krstovdan, dan uoči Bogojavljanja. Kada sam imala godinu dana, krštena sam u Sabornoj crkvi u Novom Sadu.  Deda Milan me je zvao " Zlatan krstić ". Mnogo godina kasnije, saznala sam da se ti dani od Božića do Bogojavljanja, u narodu zovu "nekršteni dani". Veruje se da  su posebno opasni. Kažu da tada ne treba izlaziti noću van kuće. Napolju se ne ostavlja ništa belo a naročito se ne ostavlja dečija odeća, jer su svuda urokljive i zle oči koje mogu da naškode deci. Veruje se da će dete koje se rodi u "nekrštene dane" biti bolešljivo i nesrećno a postoji i verovanje da takvu decu napolju vrebaju stravične ptice sa dečijim likom. Naš narod smislio je protivlek za te dane i nekada su po selima i gradovima na sve strane išle povorke koje su predstavljale duhove i čudovišta. Ovi koledari su se kretali od kuće do kuće i tražili priloge: meso, brašno, mleko, vino. Tako su najlakše zaboravljali na strahote koje vrebaju iz mraka. Kako se danas deca šti...

Ipak si ti balerina, procenio je tada novi poznanik, danas dragi prijatelj. Možes ti to, nastavlja. Posle godina baletske škole, ništa ne bude teško. Naučene ste vi. Seti se samo krvavih prstiju u špic patikama. Rana na otvorenu ranu. A onda izađete na scenu, ponosne i graciozne. To vas ojača za ceo život. Zar nije tako? Da, samo mi je trebalo da neko drugi to primeti. Još uvek imam taj poseban respekt, donekle i strah, kada sretnem Ksenu, svoju nastavnicu iz baletske škole. Lepa a gorda. Nedavno su me pitali na jednom snimanju, šta je najvažnije u baletu? Balans, kažem. Nauče vas šta su umerenost, ravnoteža, negovanost, prirodnost i najvažnije upornost. Sada, posle borbe sa svim izazovima, kilometrima, kišom i suncem uz osmeh shvatam. Ipak sam ja balerina, mogu ja to a mogu i više.

"Tri palme na otoku sreće" mogu da zvuče i kao "Tri korpe za sigurnu sreću"... A sve je počelo ovako, sa najslađim poklonom ikad (na slici), koji čuči tu pored, opominje i podseća dok čitam. Prenosim šta kaže Rouz, baka Dejvida Baha u knjizi " Pametna žena, bogata žena".  Nikada se ne stavljaju sva jaja u jednu korpu. Baka "investitor" odavno je znala da morate imati tri korpe kada planirate svoje finansije. Jednu za osiguranje, drugu za penziju i još jednu za snove. Izdvajam reč  planirati . Osnova svega. Krenite na vreme, važno je samo kako stvarno živite a ne kako želite da to drugi vide.